ДАЈТЕ ЈОЈ СВЕ ШТО ХОЋЕ
Ко је код музе
пробудио сузе,
и ко је крив
за тај слив.
Ако наставе да зборе,
поплаву ће да створе,
док се неко решење нађе
треба позвати у помоћ лађе.
Сви у том крају добро знају
докле све те сузе трају.
играчке, слаткише, воће ...,
дајте јој све што хоће.
САМО ЉУБАВ
Љубав је храна,
љубав је вода,
она је увек
хит мода.
Љубав је ваздух,
река која тече,
од ње нема
ништа прече.
Љубав је Сунце,
љубав је одећа,
у нашим срцима
убедљиво водећа.
И ви обувени,
и ви, боси,
нека вас само
љубав носи.
БЕЗ ЕЛАНА
Без елана,
не било Магелана;
да инспирације светом не лете,
међу нама не би био ни Гете.
Без гесла,
не би постојао ни Тесла;
да надахнућа није тога,
остали би без Ван Гога.
Без идеје,
човечанство не би било где је;
да нам занос не даје крила,
каква би нам стварност била.
ЗИМСКИ БЕГ
Кад дојаше зимски бег
свима познат као снег,
на враголастом ђогату,
хладноћу носи рогату,
Својим оштрим мачем маше,
они га се баш не плаше;
у прави час на мегдан стижу,
грудвају се, санкају, клижу....
Тада нихов јатак
добије задатак
да ужари пећку за хајдуке,
за промрзле мале руке.
ЧОВЕК ОДРАСТАО
Све смо успевали,
када смо сневали,
тада су нам и опраштали,
док смо маштали.
Сви су нас обожавали,
док смо се игри давали;
нисмо знали шта су греси,
када су вијорили ти осмеси.
А онда испред нас је стао
човек одрастао,
и више за то није марио,
све је покварио.
ТАДА ЈЕ НАЈЛЕПШЕ ВОЛЕТИ
Чим Сунце зраке проспе
и после тих хладних сметова,
читавим крајем живот се оспe,
време је за изложбу цватова.
Кад с првом љубичицом процвета,
кад с првом ластом долети,
без обзира колико ти је лети,
тада је налепше волети.
НАЈБОЉИ РАЗРЕД
Ни ми дечаци
нисмо глупи,
ко не би са њом
седео у клупи.
Нико од нас
то није крио,
свако би са њом
редар био.
Да би са њом
ишли на секције,
ми дечаци
бубамо лекције.
Заслугом тога
прелепог створа,
и ми смо део
школског хора.
Захваљујући томе
што сваки ја воли,
ми најбољи смо
разред у школи.
ПРИПИТОМЉЕНИ МРАК
Некад је мрак
и за одрасле био јак,
за њега је и Ала
била звер мала.
Тај небески фењер и свици,
једини су светлост давали
и при томе га
донекле спречавали.
А данас, од сумрака
до првог петла,
прате нас
улична светла.
Некад је мрак
и одрасле плашио чак,
а откако се струја удомила –
начисто га je припитомила.
ПТИЋИ
Цвркућу у гнезду птићи
ох, кад ће нам мати стићи;
надају се да ће јој кљун
храном бити пун.
За велики проблем тај
сазнао је читав крај;
ваљда ће мати ускоро доћи
једино им она може помоћи.
Умирише се птићи
јер стигли су им црвићи;
а мира ће опет бити
онолико колико буду сити.
ЖУТИ КАПУТИ
И на наше путе
дрвеће је жуте
бацило капуте.
Шта оно голо ради
кад снег брегове гради,
зар хоће да се прехлади.
Са зимом не треба
нико да се шали,
посудио бих му
капут свој, али,
за њега је мали.
ПОНОС СТОЛЕЋА
Излетеше из гнезда птичице,
јер прве би са песмом хтеле,
да добродошлицу
пролећу пожеле.
Истрчаше ноге
из јазбина, соба,
да поздраве
најлепше доба.
Оно је дика
и понос столећа,
шта има лепше
од новог пролећа.
ЦВЕТИЋ И ЦВЕЋЕ
Напустио је свој светић
јер то да пропусти неће,
дошао је мамин и татин цветић
међу то разиграно цвеће.
Право другарство то је,
без иједне тајне,
размењивали су мирисе своје
и ширили латице бајне.
Све што сада желе
јесте да се друже,
док лептири и пчеле
око њих круже.
ОПЕТ ТА ДОСАДА
Дружину је посетила досада
па је постала посада,
свак је са задужењем био сретан,
а наручито капетан.
Најзад су нашли оно што их занима
сновили су тим океанима,
за њих је све ово,
било нешто сасвим ново.
Пуна су била њихова недра
док су ширили прелепа једра,
ветрови су их хватали за руке
и одводили у непознате луке.
А онда је бродом процурила вест
да се појавила морска болест,
са сигурношћу је знала посада
да је у питању опет та досада.
ДЕЦА КО ДЕЦА
Деца се прво
попну на дрво,
на путу ка зрацима
скакућу по облацима.
Деца ко деца
стигну и до месеца,
а онда се досете
и звезде посете.
Са тим пролећним немиром
отисну се бескрајним свемиром,
па јуре, скачу, лете,
где не могу стићи ни ракете.
ДАНАШЊИ ПРИНЧЕВИ
Данашњи принчеви су чудни,
то потврђују и бајке,
савети су узалудни
док носи најке.
Принцезе су као сан,
у принчеве верују,
и по читав се дан
за њих дотерују.
И док је тај
живот пун хајке,
свој срећан крај
стрпљиво чекају бајке.
НИШТА НАМ НЕ МОГУ
Ни овај без милости свет
Не може да забрани да цвета цвет
Да расте трава
Да се вијоре небеса плава
Ни зли авиони што долећу
Не могу ништа пролећу
Да их је и хиљаду триста
Не могу да забране дрвећу да листа
Ни овај неваљао свет
Не може забранити крилима лет
Ни њихове најсавременије ракете
Од маште не могу одвојити дете
САМО БАЈКЕ
(ПЕСМА ИЗ ПРВЕ ЗБИРКЕ)
И сада негде
принцеза нека,
на белом коњу
принца свог чека.
Принца који ће јој
донети срећу,
као у бајци,
или можда већу.
И данас многе
принцезе жуде,
да има као принц из бајке
вољени буде.
Да је то заиста
само бајка,
то ће ти принцезо
рећи и мајка.